Druga strana devedesetih: Knele, lav na jedan dan


Prošlo je 25 godina od ubistva mladog beogradskog kriminalca, a društvo, država, ortaci, komšiluk, porodica, UDBA nisu zatvorili njegov slučaj, imenovali, kaznili ili, možda, nagradili njegovog stvaraoca i ubicu.


Mogao bi se snimiti ozbiljno dobar film o kratkom životu Aleksandra Kneževića Kneleta. I to ne da bi se taj beogradski kriminalac još jednom nazivao „samurajem sa asfalta" ili da bi se lamentiralo nad užasima u kojim se čitavo srpsko društvo našlo početkom devedesetih. Film o Kneletu bi bila tužna priča o ambiciozno ludoj i usijanoj glavi koja je kao pit bul, godinama držana zatvorena u malom azilu, a onda je shvatila da azil u stvari nema ogradu, čitav grad je postao njegov; lajao je, ujedao i jebao sve na šta je nailazio sve dok ga jedne noći šinteri nisu uspavali. I to je to.

Društvo, država, ortaci, komšiluk, porodica, UDBA su, dakle, učestvovali u tome da gradom zagospodari momak, skoro maloletnik, koji je poštovao samo svoje unutrašnje moralne zakone. Kada je preterao u istraživanju granica tih svojih krhkih pravila, ubili su ga kao psa. Prošlo je 25 godina od tog ubistva, a društvo, država, ortaci, komšiluk, porodica, UDBA nisu zatvorili njegov slučaj, imenovali, kaznili ili nagradili njegovog stvaraoca i ubicu.

Aleksandar Knežević je rođen u Beogradu, 27. aprila 1971. godine. Prvo je dete Vladanke i Dušana Kneževića, mlađi brat mu se zove Marko. Otac je poznatiji po nadimku Buca Al Kapone. U gradu su ga znali kao jakog čoveka, koji je vešto igrao oko granica zakona. Početkom devedesetih je radio na Jugopetrolovoj pumpi, „zlatnom rudniku" tog doba, čvorištu komunikacija, šema, dogovora kojima se obezbeđivao finansijski pristojan život u ratnim i inflatornim godinama tadašnjeg smaka beogradskog sveta.
Na jedinstvenom blogu posvećenom Kneletu, neimenovani autor je objasnio šta znači „zlatni rudnik" navodeći da su se i tada, gle čuda, kupovala radna mesta, pa da bi sina zaposlio da bude vozač, na primer, u Hitnoj pomoći, morao si nekom da ćušneš 2,500 maraka; da bi kupio radno mesto na prometnoj benzijskoj pumpi, tarifa je bila deset puta veća.
Buca Al Kapone se bavio fudbalom, pa je i sina forsirao ka sportskoj karijeri. Ovaj je dobro igra fudbal, košarku, brzo trčao, plivao i boksovao. Kaže se na tom blogu da je Kristijana „šio" za po 20 metara u trci na 100. Osnovnu školu „Branislav Nušić" je završio kao odličan đak, negde piše da je sa dvanaest godina preživeo penicilinski šok, a koju godinu kasnije oštetio vid tako što je sebi okinuo blic fotoaparata ispred oka.
REKLAME
Naselje Jerković je u osamdesetih godina prošlog veka bilo relativno mlado naselje u kome su mladi Knežević i njegovi vršnjaci pripadali prvoj ili drugoj generaciji koja tu i rođena. U komšiluku mu je, dakle, bilo dosta došljaka, uglavnom radničkih porodica koji su se na južne obode grada naselili 1950-ih i 1960-ih godina.
Simbol užasnog života u Beogradu sa početka devedesetih jeste njegova fotografija na kojoj nosi raskopčanu trenerku sa poludignutom kragnom.
Knežević je odrastao u doba salona zabave, fliperana, videoteka, luna parkova kad se peglao stoni fudbal, fliperi, automati sa elektronskim igrama, bilijar, a kasnije Nintendo, Sega; svet osvajaju CD-ovi, diskmeni... O muzici i kulturnim uzorima ne treba ponovo pisati: bio je to kraj YU kulture i početak turbo i dizel muzike i mode; gornji deo trenerki uvučen u farmerke, zlatni lanci oko vrata, Air max na nogama…
Kažu da je Knežević bio odan društvu, bio uvek tu za ortake, često preuzimajući njihove dugove kakvi god bili. Kažu da su mu ruke bile pune ožiljaka nastalih u krvavom bratimljenju. Kaže se na pomenutom blogu da je zbog toga svega Knežević delovao naivno i podložno iskorišćavanju i manipulisanju.
Njegov moto je bio „Bolje da živim jedan dan kao lav, nego ceo život kao miš" kojim je odgovarao svima koji su mu govorili da se pripazi, smiri, da ne preteruje.
Sada to deluje relativno razumljivo – fizički jak klinac, sa pedigreom oca koga svi zovu Al Kapone, pokušava da se pesnicama i ortačkim uslugama nametne kao autoritet u ludom kraju beogradske periferije. Kristijan Golubović je u „Vidimo se u čitulji" pričao kako je na bazenu Knežević skakao sa desetke i to na dasku (kada se to zvalo „japanac" ili „mrtvak") samo da bi svima pokazao koliko je jak i koliko ga takav pad ne boli.
REKLAME
Od osamdesetih godina, kada ima manje od 20 godina, živi sam u stanu u Jerkoviću, roditelji su mu se preselili na Senjak. Bio je vatreni navijač Crvene zvezde.
I mnogim svedočenjima Kneževićevih savremenika se pominje njegov moto „Bolje da živim jedan dan kao lav, nego ceo život kao miš" kojim je odgovarao svima koji su mu govorili da se pripazi, smiri, da ne preteruje.
ORTACI
Krajem osamdesetih, Beogradom vlada voždovačka grupa kriminalaca koju vodi Goran Vuković zvani Majmun, inače ubica Ljubomira Magaša tj. Ljube Zemunca. Među njima je i poznati Đorđe Božović Giška koji za svog pulena uzima mladog Kneževića.
To je vreme kad je stara garda ljudi iz podzemlja još uvek uticajna. Većina ih je u zrelim godina, sa ozbiljnim iskustvom kriminalnog rada u inostranstvu koji im je obezbeđivala tadašnja Udba (Uprava državne bezbednosti) praveći im falsifikovane pasoše u zamenu za likvidaciju političkih i svakih drugih neprijatelja ili ih jednostavno sklanjavši sa beogradskih ulica po principu – bolje da luduju po Dizeldorfu nego ovde. To je vreme kada Željko Ražnatović Arkan, renomirani kriminalac i radnik Državne bezbednosti zavodi red na severnoj tribini stadiona Crvene zvezde i formira svoju Srpsku dobrovoljačku gardu koja će kasnije činiti zločine u Hrvatskoj i Bosni, a njegove maskirane ubice će kasnije ubiti i premijera Srbije Zorana Đinđića.
Giška Božović, rođen u Peći 1955. u Peći, bio je bokser i kriminalac, krupan i jak čovek koji se pridružio Vuku Draškoviću i njegovom Srpskom pokretu obnove, najvećoj opoziciji vladajuće Socijalističke partije Srbije (SPS) Slobodana Miloševića. Prateći tadašnji trend, osniva paravojnu formaciju Srpska garda koja kratko učestvuje u tek započetom ratu u Hrvatskoj. Knežević, kao Božovićev najbolji đak, postaje član Garde i navodno učestvuje i u borbama u Borovu selu kod Vukovara. Postaje i deo obezbeđenja Vuka Draškovića, a na nekim snimcima demonstracija 9. marta 1991. vidi se kako stoji odmah do Draškovića na spomeniku knezu Mihajlu na Trgu Republike.

Nakon smrti svom mentora, Knele postaje blizak sa Radojicom Nikčevićem, tadašnjim tajkunom koji je zahvaljujući dobrim političkim vezama sa SPS-om dobro plivao u rasturenoj privredi tadašnje Jugoslavije. Ima priča da, promenivši političku opciju, Knele učestvovao u razbijanju studentskih demonstracija 1992. godine i odrađivao još neke prljave poslove za režim.
Pored tih poslovno-političkih veza, mladi i temperamenti Knežević često upada u probleme sa drugim kriminalcima. Zbog svađe oko učestvovanja u poslovima auto-otpada, puca u noge kockaru Zoranu Kovačeviću Koči u punom klubu „Tifani". Ispred kafića „Freska" u prepone ga je ranio Crnogorac Milan Janković zbog neke svađe. Spasao se skokom kroz prozor. Nepoznati napadači su mu ispred kluba „Nana" na Senjaku kalašnjikovima isrešetali porše dok je sedeo u njemu. Nijedan metak ga nije pogodio. Učestovao je i u mnogim drugim pucnjavama u gradu.
Nakon što su napadi na njega postali česti, preselio se u tada luksuzni hotel Hajat. Živeo je u apartmanu 331, na trećem spratu. Često je tamo sedeo sa drugovima i zabavljao se maltretirajući ostale goste.
Tokom njegovog kratkog i burnog života, Knežević nije osuđen ni za jedno krivično delo. Navodno postoji nekoliko prijava protiv njega, među njima i jedna za silovanje.
UBISTVO U HAJATU
U hotelu Jugoslavija je jedne večeri skinuo sa ruke jednog gosta skupoceni sat i uzeo mu ključeve džipa. Nije znao da je čovek koga je opljačkao Miodrag Miša Cvetinović, zet Radeta Ćaldovića Ćente, poznatog beogradskog kriminalca. Ukradeni automobil, Knežević je prodao Darku Ašaninu, tadašnjem ozbiljnom kriminalnom autoritetu, a potom se vratio u svoj apartman.

Oko 15 časova, 28. oktobra 1992. godine, sobarica je u apartmanu 331 na trećem spratu pronašla Kneževićevo telo. U emisiji Mašana Lekića na Prvoj televiziji posvećenoj Kneletovom ubistvu, Ljuba Milanović, tadašnji inspektor svedoči da je preko radio veze javljeno: „Idi u Hajat. Ubijen je Knele". To se, kako Milanović priča, nikad nije radilo, već su se inspektori upućivali na mesta zločina bez informacija o akterima zločina. Novine iz tog doba beleže da nikad ranije nisu videli toliko policije i policijskog rukovodstva na nekom mestu zločina.
Broj čitulja u dnevnim novinama je bio neviđen do tada, a slično je i sa njegovom sahranom.
Prema nalazima istrage, Knežević je ubijen sa tri metka u ispaljena u potiljak, dok je na stomaku ležao na podu. Na vratima nije bilo tragova provale, zbog čega se veruje da je Knežević poznavao ubicu. Na ogledalu apartmana, krvlju je bio ispisan broj „1". Policija nije pronašla kasete sa sigurnosnih kamera hotela Hajat – jednostavno ih nije bilo.
Novine nakon ubistva objavljuju hvalospeve o mladom kriminalcu. Nazivaju ga „beogradskim Džejms Dinom" i „Samurajem sa asfalta". Broj čitulja u dnevnim novinama je bio neviđen do tada, a slično je bilo i na sahrani. Novinarka Mirjana Bobić Mojsilović je u Dugi 1992 pisala: „U zemlji ovakvih svinjarija između onih kojima će suditi međunarodna zajednica i nas koji ćemo duhovno umreti u međuvremenu, Knele je otišao u legendu. Nebo ove Srbije ipak zna za miljenike."

Postoje najmanje dve teorije o ovom ubistvu. Prva je da je Knežević ubijen iz osvete za ukraden sat i džip od Miše Cvetinovića, zeta Radeta Ćaldovića. Druga je da ga je ubijen zato što je došao na red u velikoj čistki poznatoj među novinarima kao rat klanova iz koga su kao pobednici izašli Zemunci, okrutna organizovana kriminalna grupa čije vreme je tek dolazilo. Kroz sve se provlači potpis Državne bezbednosti koja je tih godina skoro pa otvoreno upravljala kriminalnim svetom Beograda.
Zvanično rešenje ovog slučaja ne postoji.
„Mislim da bi bivši načelnik DB-a Rade Marković mogao dati odgovor na pitanje ko je ubio mog sina", rekao je tokom nekih od pomena Dušan Knežević, Kneletov otac za list Press. On tvrdi da mu je sina ubila policija zato što je „bio jak i mogao da okupi mnogo ljudi oko sebe".
Većina Kneževićevih savremenika je mrtva, uglavnom likvidirana. Šefovi policije, vodećih političkih partija, Državne službe su i dalje tu negde, uživaju u penziji ili anonimnosti. Neki su i dalje na pozicijama sa kojih upravljaju ovim društvom. Aleksandar Knežević je sahranjen na Topčiderskom groblju, na parceli 24.
Simbol užasnog života u Beogradu sa početka devedesetih jeste njegova fotografija na kojoj nosi raskopčanu trenerku sa poludignutom kragnom. Na prsima su mu zlatne lanci, kratko je ošišan. Gleda u objektiv polu otvorenih usta. Ta grimasa može biti i osmeh i grč neke patnje.

Na kraju, ne treba imati sumnje – Aleksandar Knele Knežević je bio kriminalac, bad guy, siledžija, onaj koji ugrožava tuđu imovinu, živote, slobode... Naravno da bi takav lik u ozbiljnom društvu bio pod ozbiljnim nadzorom sistema.
Međutim, kako vam zvuči ova izmišljena vest iz sportskih novina od pre neki dan:
Naš proslavljeni bokser Aleksandar Knežević izabran je za selektora bokserskog saveza naše države. Knežević je rođen 1971. godine u radničkom naselju glavnog grada Jugoslavije i uspešno vodi bokserski klub „Jerković". Iza njega je bogata sportska karijera, mnoge evropske i svetske titule u poluteškoj kategoriji, kao i medalje sa Olimpijskim igrama u Seulu.
U ime upravnog odbora bokserskog saveza, Kneževića je novinarima predstavio as Aziz Salihu, rekavši da je popularni Knele dovoljno trpeo posledice incidenta sa Olimpijskih igara u Barseloni kada je nokautirao sudiju zbog navodnog nesportskog suđenja i da njegovo znanje i srčanost zaslužuju novu šansu.
Kneževića se zahvalio upravnom odboru Saveza na ukazanom poverenju, a onda podsetio koliko je sistemska briga države o sportu i omladini bitna. „Lako je biti lav samo jedan dan, ja to nažalost najbolje znam. Treba našu decu naučiti da ostanu nepobeđeni tokom čitavog života!", rekao je Knežević uz svoj specifični osmeh.
Sve je moglo da bude drugačije.



NA DAN TITOVE SAHRANE DB PREVARIO SVE;Shranili vreću pijeska


SLOBA JE BISEKSUALAC! Rekao je to PRED SVIMA, u punom studiju! A tek REAKCIJA! Au, bokte! (VIDEO)


Šešelj poručuje: Srbija ima veliki dug prema generalu Draži Mihajloviću - most nazvati po njemu!

Comments